Ko su zaista nasi prijatelji? Koliko zaista mozemo da im verujemo? Koliko vremena ce im trebati da nas izdaju?
Kazu da tokom zivota mi prijatelje ne gubimo nego samo otkrivamo ko su nam ustvari pravi prijatelji? Da li mozemo u potpunosti da verujemo svojoj intuiciji?
Od nedavno ja sam ona koja je bila na gubtku.Izgubila  ili ,,spoznala" da sam pogresila u proceni najboljeg prijatelja.Kakav je osecaj kada nekome kome ste verovali,voleli,bili uvek tu i nadali se da je to prijatelj koga ce te imati za ceo zivot?Usamljenost!Povredjenost!
Prolazim ulicom a on ni da me pogleda, ja se mu se javim a on hladnokrvno kaze cao, ni tada me nije pogledao.Deo mene je postao hladan.Ne poznajem ga vise.Za njega sam jos jedan slucajni prolaznik, prolaznik kome je stalo,gde se sve izgubilo...Svet se totalno promenio, kao da je u ljudima pocela da preovladava ona tamnija strana, zlo.
   Na pitanja koja sam postavila ne mogu a i ne znam da odgovorim.Ipak mislim da sam ja prijatelja izgubila, maska mu je spala.I sta sad?Pa nista, osajem u rukama sudbine!

Kap koja je opet prelila casu!

Sunce baca svoje pozlacene zrake koje prodiru talase plavog mirnog mora.Talasi mali i mirni nezno dodiruju obalu. Sve deluje tako tiho, opustajuce i spokojno. U vazdhu vetar miluje pesak.Radost opija sa neizmernom srecom koja se siri.                            

Odjednom vetar postaje sve jaci i grublji, podize talas visoko i zapljuskuje onaj mir. Opet smo na pocetku. Mozda smo uvek i bili.Sve ovo je bila maska koju je ogroman talas oprao.I sta onda? Kako se izbaviti? Vratiti onaj mir, gde treba pobeci, sakriti se?

Zlatana

Pre nekoliko dana Zlatana je postala novi clan nase porodice :D


Od malena sam volela kucne ljubimce ili bar mislilm da jesam s obzirom da ni jedna ribica, kornjaca ili hrcak nisu dugo opstali (znam, sram me bilo ja sam bezosecajni kreten ili sam bar bila !!).Jednog prepodneva sredjujuci  sobu ugledala sam  prazan akvarijum i odmah sam se setila svih onih jadnih ljubimaca o kojima kao klinka nisam brinula i rekla sebi neces opet.Potom mi je sinula ideja kako bi to mogao biti test i videti da li mi je bar malo stalo, msm ipak je to ljudsko bice pobogu!


Koliko vidim Zlatana mrda, sto znaci da je ziva a i boga mi dobro uhranjena s obzirom koliko je porasla :D
Tako da, ipak je to bio deciji hir, a tu je i cinjenica da  sam bila dete, tako da sam sigurna da ce Zlatana imati lep zivot  :)))))))

Detinjstvo

 Sve pocinje od prvog placa, prvog dodira sa vazduhom kada ugledamo maminu neizmernu  radost zbog naseg postojanja. Zatim sledi nas prvi rodjendan, prvi skolski dan, prva ljubav...Sve se to desava jednom u zivotu bez povratka. Vremenom secanja blede, kroz maglu se secamo nekih bitinih trenutaka koje su obelezile nase detinjstvo bilo ono lepo ili ne.

             Sto se tice mog detinjstva imam osecaj da je brzo prosao. Godine su se samo redjale, sve je nekako proletelo. Nikad nisam zelela da sto pre odrastem, htela sam da budem dete sto je duze moguce. Da zivim u svetu maste i igre bez problema i briga. Da ne brinem sta ce biti sutra. Kad ste dete uvek drugi brinu o vama, osecate se sigurno i bezbrizno. Uzivate u slobodi i onda odjednom pocinje novo doba vaseg zivota ODRASTANJE! Tada zelite da zauvek budete dete.

Danas je situacija obratna ili se bar tako meni cini. Ljudi zele da sto pre odrastu,da prestignu vreme kao da zele sto pre da ostare. Deca vise nisu deca postaju odrasli pre vremena ili bar misle da jesu.Mozda je to jedan od razloga zbog koga vreme enormno leti, zivot se cini dosta kracim ili mozda ja gresim?